Православне иконе

Како настају православне иконе

У новије време постоје замене за дрво, најчешће медијапан-плоча направљена пресовањем пиљевине и лепка, али је даска и естетски и каквоћом супериорнија. Дрво је склоно кривљењу па је задатак тесара, поред тога да обезбеди равну и лепу даску, то да спречи њено кривљење или ако до кривљења дође да оно буде најмање могуће.

Начин израде даске

Да би се предупредило кривљење користе се следећа правила при изради даске:

  • Даска мора бити потпуно сува, природно сушена неколико година или сушена вештачки у сушари.
  • Даска треба да се тако сече из дебла да се годови даске на попречном пресеку простиру дуж дебљине даске, не користи се срчика- средишњи део дебла.
  • Израђује се састављaњем из више, најчешће три дашчице.
  • Са стражње стране постављају се нарочити држачи који се називају кушаци, на руском шпонке.
  • Да би се спречило даље кривљење даске које настаје услед даљег сушења или упијања - отпуштања воде, услед промене влажности ваздуха, даску је након израде потребно премазати са стражње и бочне стране лаковима који ће спречити да даска прима и отпушта воду. Са предње стране даску од сушења-влажења штити слој подлоге.
  • Битно је и да даска нема чворове и да нема смоле. Најчешће се користи липово дрво јер је лако обрадиво, лагано и није подложно црвоточини. Након израде није добро да даска стоји дуже времена (дуже од неколико месеци) нелакирана, са задње и бочних страна, и да се не нанесе подлога, јер ће у противном даска наставити да прима и отпушта влагу (да се додатно суши) и може доћи до пуцања и кривљења даске.

Школа Хаџи Дејана Николића купује готове даске од тесара, који се бави искључиво израдом истих за цркву и друге иконописце. Слава Богу, има за кога да ради.

Газа

Разлог лепљења газе

Газа се на даску лепи пре наношења подлоге. Њена је улога да је ојача против пуцања које може настати временом нарочито код ђеса-левкаса јер је та врста подлоге подложнија пуцању од акрилне. Погрешно се мисли да газа штити подлогу од пуцања изазваног сушењем и скупљањем даске. Ова сила је прејака за памучну газу. Газа штити од пуцања друге подлоге. Постоји и мишљење да газа служи да би се подлога боље слепила са даском. Многи иконописци, не знајући и нагађајући сврху постављања газе, данас стављају газу на иконе јер је тако рађено у средњем веку. Неки иконописци данас, нарочито када наносе акрилну подлогу, ни не стављају газу, сматрајући је излишном.
Ми је сматрамо обавезном, и једино је не користимо при раду на картону.

Како се лепи газа

Газа може да се лепи туткалом, кад се поставља ђесo-левкас, или синтетичким белим лепком за дрво кад се поставља акрилна подлога. Ако се лепи синтетичким лепком потребно ју је исећи на одговарајућу величину, да буде нешто већа од даске и потопити је у разблажен лепак густине јогурта. Када газа упије лепак треба је разастрти по дасци и поравнати руком. Узети четку и,ако је потребно, намазати још лепка преко газе и даске. Када се потпуно осуши, исећи крајеве газе који вире ван даске ножем или скалпелом. Ако се лепи туткалом, потребно га је припремити-растворити у води као што је описано у поглављу "Начин припреме подлоге". Тако растворено туткало разблажити у води тако што ћемо додати воде у односу: разблажено туткало 1 део, додата вода пола дела. У загрејано туткало потопити газу и даље радити као код лепљења синтетичким лепком, с тим да треба обратити пажњу да туткало увек мора бити топло.

Подлога

На дрвену даску није згодно сликати па је неопходно нанети подлогу. Традиционална подлога ђесо се израђује од креде (или посебно припремљеног гипса) и туткала ( желатина). Туткало је лепак животињског порекла а најбољи је од зечијих костију, у новије време користи се и подлога на бази акрилика. Подлога се наноси четком у више слојева или ређе лопатицом. Након сушења равна се и глача брусним папиром. Подлога може бити акрилна и на бази туткала и креде.
Акрилна подлога је модерна, универзална подлога за све технике сликања. Врло је квалитетна прави се од креде у праху и синтетичког везива акрилика уз додатке. Може се купити у продавницама сликарског прибора. Подлога на бази туткала и креде назива се Ђесо (италијански), или левкас (на руском). Позната је још у средњем веку и до данас се рецепт за њено спремање није мењао. Ђесо-левкас је коришћен на свим средњевековним иконама. Мада је тежи за спремање и наношење од акрилне подлоге многи га и данас користе јер је део традиције и употпуњава аутентичност иконе. Уметник се, желећи да у свему подражава велике средњевековне уметнике, не ограничава на саму технику и каноне сликања већ жели да користи и потпуно исте материјале верујући да ни избор материјала за израду иконе није случајан већ да носи одређену симболику.
Левкас препаратуру користимо увек, а акрилни кит наносимо само приликом рада на картону због немогућности да се користи левкас (течна и топла маса која би га извитоперила).

Начин припреме подлоге

Упрашена креда је главни састојак и акрилне подлоге и ђеса-левкаса. Разлика између ове две подлоге је у везиву које се користи. Акрилик je синтетичко везиво. Туткало је старински лепак за дрво израђен од животињских костију и ређе животињских кожа, припрема се на следећи начин:
Пре свега треба растопити туткало у води. Растапа се у запреминском односу 1:10. Најпрактичнији начин да се одреди права размера је следећи:
Сипајте воду у стаклену теглу. Измерите висину воде од дна тегле и означите маркером на тегли (на пример 10 цм). Поделите измерену вредност са 10 (10:10=1 цм). Означите црту која ће бити за израчунату вредност више од прве црте и означите на тегли. Додавајте полако туткало у гранулама док се ниво воде са прве црте не подигне до друге црте. На овај начин сте дoдали тачно 10 запреминских делова туткала у односу на количину воде.
Туткало бубри неколико сати. Да би се потпуно отопило потребно га је загревати. Најбоље је загревати помоћу дупле посуде: тегла са туткалом се стави у лонац са водом. Лонац са водом се загрева и на тај начин се посредно загрева и туткало у тегли. Ова предострожност је потребна јер се туткало не сме превише загревати (преко 60 степени целзијуса) јер долази до мењања својства туткала, смањује му се лепљивост.
Када се туткало растопило у води додаје се постепено потребна количина креде у праху. Једанаест кашика на 2 дл воде. Када се креда дода у туткало потребно је мешати и сталним загревањем одржавати температуру смесе нешто ниже од 60 степени. Да би креда у потпуности упила туткало потребно је да прође неколико сати. Овако спремљен ђесо-левкас је спреман за наношење.

Наношење ђеса-левкаса

Ђесо-левкас се обавезно наноси врућ. Ако се охлади потребно га је поново загрејати. Јако је битно да је ђесо-левкас топао!!  Јер ако није, ваздух неће моћи изаћи из слоја нанесене подлоге. У осушеном премазу остаће мехур који ће се касније код равнања и глачања појавити као рупица. Ђесо се наноси четком ширине око 5 цм. Битно је да се слојеви наносе танко. Ако су дебели јављаће се мехури ваздуха заробљени у слоју подлоге, исто се дешава и кад се наноси хладна подлога. Сваки слој се наноси тек кад се претходни слој осуши што у пракси значи да се наноси 1-3 слоја дневно и тако док се не нанесе 15-30 слојева. Боље да буде више слојева јер ће после равнања подлога бити правилнија. Не треба бити нестрпљив па наносити дебеле наносе да се не би десило да, као у случају хладне подлоге, остану заробљени мехурићи ваздуха. Такође је битна влажност ваздуха која треба да је већа од нормалне. Треба избегавати просторије које се греју електричним грејалицама јер грејалице исушују ваздух. Никако не треба радити напољу !!  Јер је напољу сув ваздух без обзира да ли радите на сунцу или у хладовини. Доћи ће до пребрзог сушења и пуцања подлоге. Када се нанесу сви слојеви подлога треба дуже да се суши, бар два дана, да се добро осуши, и тада се може почети са равнањем и глачањем.

Равнање

Равнање је поступак којим се скидају неравнине настале од трага четке којим се наносила подлога или од газе испод подлоге, док је глачање скидање неравнина које је настало равнањем и употребом грубљег брусног папира. Може се рећи и да је равнање грубље брушење, а глачање финије брушење а све у циљу добијања потпуно равне подлоге са што мање неправилности.
Неправилност је свако испупчење: неравнина, рупица или огреботина која чини да подлога није потпуно равна. Поступак равнања и глачања је исти, и код ђесо-левкаса, и код акрилне подлоге.
Равнање се врши брусним папирима финоће од 120-400. Прво се ради грубљим брусним папиром а касније финијим. Равнање се може вршити ручно а може се користити и електрична шлајфарица.
Потребно је дуго брусити, потрошити више брусних папира, док се све неправилности настале приликом наношења подлоге не уклоне и док не остану само неправилности које прави груби брусни папир. Ове неправилности се отклањају финијим брусним папирима од 600-1000 што се назива глачање.  Глачање треба вршити док год постоје било какве неправилности. Проверу правилности подлоге треба вршити на јаком сунчевом светлу или у недостатку сунчеве светлости јаким рефлектором. Потребно је даску са подлогом тако окренути према извору јаког светла да сенке откривају неправилност на подлози. Постоји један трик, којим се олакшава уочавање неправилности: мало пигмента у праху, било које боје осим беле, проспите по икони и раширите и утрљајте широм четком. Приликом шмирглања, овако обојеног Ђеса-левкаса, пигмент ће се задржавати у рупицама а потпуно ће се скинути тамо где добро ишмиргламо. Када нестане плавог пигмента са подлоге то ће значити да је добро поравната.

Наношење цртежа


Најосетљивија радња у току стварања иконе је управо наношење цртежа. Цртеж се обично копира од већ постојеће иконе разним методама. Данас је најпрецизнији начин и најбржи израдити фотокопију оригиналне иконе у величини која одговара димензијама подлоге на којој се ради и пренети основне црте иконе индигом. Те основне црте морају бити јако прецизне и не много дебеле, да би се оне гравирањем обрисале. Гравирање се ради на два начина или оштром иглом (шилом) или јаком бојом која ће да се пробије кроз основну боју kojу касније наносимо, да би обележила цртеж. Око цртежа се припрема подлога за позлату. 

Припрема подлоге за позлату


Да би подлогу припремили за наношење микстиона-лепка за злато, потребно је нанети шелак. Шелак је лак, природни, који се добија од излучевина једне врсте инсеката. Служи да засити подлогу. Подлога засићена довољном количином шелака неће нимало упити микстион, па ће на површини подлаге остати фино нанесени слој лепка за злато. Микстион треба да се суши 12 сати да би био спреман за наношење злата (постоје врсте микстиона које се суше 3 или 6 сати ). Потребно је обезбедити такве услове да не пада прашина на микстион. Можемо окренути даску наопако и на месту где је боја ослонимо је на посудице. Пошто је даска окренута наопако на њу не може падати прашина приликом сушења. Прашина, длачице и сл. биће видљиве на злату и квариће крајњи утисак.
Пре наношења шелак је потребно разредити у чистом алкохолу. Ако је алкохол разређен са водом неће се растопити. Шелак се углавном купује већ растворен у алкохолу, али му је потребно додати још алкохола по упуству произвођача (или у листићима које сами растварамо у алкохолу ). Наноси се танко у више слојева на површину која ће се позлатити. Шмиргла се финим водобрусним папиром док не буде површина глатка на додир као стакло. После глачања обавезно се обрише влажном ватом да се скине прашина.

Позлата


Позлата се врши са златним листићима који су изузетно танки, пакују се у блокчићима од по двадесет и пет комада овлаш причвршћени за папир или као слободни листићи злата. Слободни листићи злата нису фиксирани за папирић-носач. Од прибора користимо маказице, позлатарски нож, јастуче од свиле и четкицу. Потребна је  вештина, спретност и искуство да би се постигли максимални резултати.  Цео листић злата, или ако је потребно мање исечено парче листића, преносимо из свешчице до намазане површине даске позлатарском четкицом, на тај начин што додирнемо целом површином длаке злато, оно се залепи за четкицу, пренесемо га до даске, спретним потезом додирујемо златом даску намазану микстионом, злато се лепи и одваја од четкице.  Листић можемо поставити на даску и тако што ћемо исећи свешчицу на месту спајања па папирић заједно са златом наднесемо над даску. Малом четкицом "погурамо" листић да додирне микстион и тада измакнемо папирић. Листић сечемо ако нам је потребно мање парче а не желимо да беспотребно утрошимо цео листић. Листић злата можемо пресећи маказицама али само ако смо га ставили између два папирића (пресечемо га заједно са папирићима). Други начин је да га пребацимо из свешчице на позлатарско јастуче. Сечемо га позлатарским ножићем а пребацујемо позлатарском четкицом.
Приликом рада са златом треба обратити пажњу на следеће ствари:

  • Златни листићи су врло лагани , промаја, чак и дах може да их одува.
  • Маказице, руке и нож морају бити идеално одмашћени и суви јер ће у супротном лепити злато за себе.
  • Пре употребе четкицу протрљати преко масне косе да се благо замасти да би се злато залепило за њу.
  • У тренутку када злато додирне микстион, спуштамо листић злата, ако га тргнемо у супротном смеру злато ће се поцепати.
  • Злато  на прегибима (између поља и ковчега даске) може да не додирне једним делом микстион и да се не залепи. Када га притиснемо гужвицом вате (да додирне микстион) злато се поцепа. Ово можемо спречити тако што ћемо залепити листић тако да му крај буде на самом прегибу.
  • Прашина која падне (длачице и слично) на микстион биће видљиве на злату и квариће утисак.
  • Не додиривати злато рукама, јер ће се злато залепити за руке.

Када поставимо злато на целу површину и покрпимо места која су нам промакла ситним парчићима злата , тада, благо истапкамо (без трљања !) злато гужвицом вате да би боље прионуло уз подлогу.
Након 24 часа гужвицом вате благо  исполирамо злато кружним покретима. На овај начин ћемо и отклонити вишак злата .
Ако постоје места која смо пропустили да позлатимо, поново на то место наносимо микстион, сачекамо прописано време сушења и позлатимо како је горе описано.
Пре завршног лакирања злато је осетљиво , не треба га додиривати рукама и предметима јер може да се огребе.  Злато које користимо за позлаћивање икона може се разликовати по својој чистоћи. Ради се углавном са златом од 18 до 24 карата.

Постоји и позлата шлаг-металом који се не разликује много по боји и користимо га као повољнију варијанту за вежбање док учимо. Разлика је углавном што се користи водени лепак који се много брже суши 1-2 сата на топлом, листићи су нешто дебљи и лакши за руковање, а боја код квалитетнијег шлаг-метала је понекад и лепша него код злата.

Тек кад све ово урадимо прелазимо на иконописање. Као што сте могли прочитати, увидели сте да је за саму припрему даске потребно бар 10-15 дана мукотрпног рада. Најопасније од свега је што овде нема поправки. Ако се нешто погреши, све се ради од почетка. Дешава се да и скоро готову икону, позлаћену и осликану, због једне грешке и несмотрености морате радити поново од почетка. Хвала Богу не дешава се често.

Покушавам већ пола дана да смислим како да вам опишем и дочарам само иконописање али ми не полази за руком. Технику припреме сам описао, то је нешта што је тако како је одвајкада, али иконопис...изгледа да ћу, пријатељи моји, то да вам останем дужан. Не могу описати осећај када погодите боју за колорит, први додир четкицом на свакој икони ми је још увек као први пут, тај здрави страх да не погрешим и наружим лик светитеља, непрестану молитву за здравље оног ко се пред иконом буде молио, ту занесеност и губљење у времену и простору кад у једном моменту схватиш да свиће а ти још ниси ручао па............ 
Иконопис није пуко сликање, а оно што он јесте не умем речима описати. Надам се да ћете то необјашњиво видети и доживети гледајући наше радове.

 

ОД БОГА ВАМ ЗДРАВЉЕ

Насловна

СВАКО КОПИРАЊЕ
САДРЖАЈА
ЈЕ ЗАБРАЊЕНО